Bojovići sa Zlatara ostali bez kobile, pomozimo Nemanji (9) i Milici (7)

Nemanja (9) i Milica (7) sa ocem Jozom svakog dana probijaju se u poderanim čizmama i jaknama osam kilometara kroz zasneženu planinu prepunu vukova. Kroz mećavu i smetove na februarskom mrazu, kao nekad Srbi preko Albanije, malena kolona probijala se juče u zoru preko Zlatara. Napred ide seljak Jozo Bojović (62), mučenik iz Miševića, za njim zavijeni u vunene šalove jedva koračaju njegova deca Nemanja (9) i Milica (7). Poveo Jozo decu u školu u Aljinovićima, samo ove godine put kroz snežne nanose moraće da prođu peške u poderanim čizmama jer kobile Lise, na kojoj je hrabri otac prevozio decu – više nema.

Kurir je već pisao o Bojoviću, koji svaki dan vodi decu osam kilometara na kobili u školu, međutim, ove godine njihova muka postala je još veća. Do magistrale četiri kilometra, na čistinama sneg i mećava napravili smetove, malo dalje u šumi je toplije, nema smetova, ali ima vukova. A dečica tanko obučena. Izanđale jaknice, tanke i za proleće, a kamoli za surovu februarsku mećavu na Zlataru. I čizme šuplje, stare, Jozo nema od čega da im kupi bolje.

– Ponadali se da je zimi kraj, da deci ne trebaju čizme i jakne, kad zastudi ponovo, naiđoše mećave jedna za drugom, ova jutros je najcrnja. Pomrzoše mi se deca – zavapio je Jozo, na oči mu udarile četvorostruke suze.

Dobri ljudi, javite se da kupimmo konja Jozi

Jozo Bojović, hrabri i pošteni domaćin sa Zlatara, neće da traži, da moli. On se bori da prehrani decu od malo posne zlatarske prljuše, neplodne zemlje, od koje nema mnogo vajde. Da Jozi dobri ljudi kupe konja, treba tek oko 1.000 evra, da deca ne idu pešice preko Zlatara do škole u Aljinovićima. Deci su potrebne i tople jakne, topla zimska odeća… Nama tako malo, a Jozu i njegovoj dečici tako mnogo. Adresa je: Jozo Bojović, selo Miševići, 31320 Nova Varoš.

Broj žiro-računa na koji možete uplatiti pomoć Jozi Bojoviću: 2051001528298896-19 Komercijalna banka Beograd

A mali Nemanja i još manja Milica zatreptali okicama, smrznutih ruku, umorni od dugog puta, zastali samo da se malo odmore, pa da nastave dalje. Čeka ih škola…

– Na jade, moradoh jesenas da prodam kobilu Lisu. Stara bila, 26 godina, bojao sam se da ne ugine od starosti. Prošle zime stavim decu na nju i bilo je lakše probiti se preko planine. Sad kad više nemamo kobilu, moramo peške kroz smetove, a kako? Oni mali, nejaki, sneg veliki, malo-malo pa padnu u sneg. Imam ždrebe od Lise, ali ono malo, ne vredi – priča Joza, a grlo mu se steže.

I zajaukao bi od jada, no, ne može pred decom. Još crnje, deca svakog dana u školu dođu mokrih nogu, smrznuta, takva se i vrate kući. U džepu kaputa Jozo nosi stari bežični telefon, da ima vezu sa kućom, ako ostanu zavejani u planini, da zovu u pomoć suprugu Lenu, koju je pre 10 godina doveo sa severa Albanije da mu se ne ugasi ognjište. Epska je borba koju Jozo vodi da od svojih malih makanjica stvori ljude, da ih iškoluje, da bar oni imaju bolji život nego što ga on ima. Nemanja sanja da postane šumar, a Milica učiteljica. Ali da bar čizme i deblje jakne imaju…
Izvor: Kurir Z.Šaponjić